ZBOG NJEGA JE SINOĆ PLAKALA CIJELA DRŽAVA: Nema za knjige, ni za hranu, ali nije pao nijedan ispit na medicini…

Milan Jevđić je student pete godine medicine. Nikada nije pao nijedan ispit iako, praktično, nema uslove da studira, a imao je samo 20 dana kada su se njegov otac i majka razišli.

Milan Jevđić sinoć je rasplako Srbiju svojom teškom životnom pričom. Milan je bio gost Tatjane Vojtehovske u emisiji “Život priča” na TV Prva gde je pričao o svom životu i trnovitom putu koji prelazi.

Imao je samo 20 dana kada su ga roditelji ostavili, odgajala ga je baka, a kada je umrla ostao je potpuno sam.

– Pričala mi je baka da je pop išao unatraške kada su me krstili i da je upao u korito. Mislim da je još tada sve krenulo unatraške za mene – započeo je Milan svoju priču u emisiji “Život priča”.

Milan Jevđić je na petoj godini medicine na Univerzitetu u Beogradu i nikada nije pao ispit, iako je njemu život priredio mnogo padova. Ovaj moma ne zna kako je izgledao kao dečak jer nema nijednu fotografiju iz detinjstva. Seća se samo jedne tamne sobe, visokog čoveka tamne puti, drenovog pruta i užasnih batina. Tukao ga je drugi muž njegove majke.

– Batine su bile toliko intenzivne da su mi krvni sudovi na nogama popucali. Tukao me je novi muž moje mame. Iako sam imao samo četiri godine, znao sam da se u tu kuću nikada više vratiti neću. Starateljstvo nada mnom preuzeli su baka i deka – priča Milan o najtežem preiodu.

Kako kaže, roditelji ga nikada nisu želeli. Majku je sretao na ulici u selu Severovo i ona bi mu samo mahnula. Zbog toga prema njoj nikada nije mogao da oseti ljubav. Deda mu je ubrzo umro i ostao je sam sa bakom. Baka je živela do Milanove 16. godine, kada je umirla od raka grlića materice. Dečakovi ujaci prisvojili su svu imovinu i Milan je ostao bez ičega.

Danima nije mogao da razmišlja jer je bio pod lekovima za smirenje, ali sam sebi je obećao da će biti gospodin. Posle bakine sahrane nije imao šta da jede.

– Gledao sam te puteljke i livade i shvatio da se ja tu nikada više neću vratiti. Bukvalno sam hteo da umrem. Uzeo sam nešto hrane i bez ijednog jedinog dinara krenuo za Užice. Tamo sam zaradio prvi honorar kao animator. Imao sam samo 1.500 dinara, godine pred sobom i želju da postanem doktor. Nisam znao kako. Bio sam maloletan i tad kreće golgota, ali i surovo i mnogo lepo vaspitavanje. Život je jedan mnogo strog učitelj, ali dobar i ono što vas on nauči, to nikad ne zaboravite – priča Milan.

Snalazio se kako bi platio kiriju od 70 evra, račune i hranu. Bilo je dana kada nije imao šta da jede i tada je jeo samo luk. Milan i dalje nema šta da jede.

– Taj luk tad mi je bio ukusniji nego da sam jeo kavijar. To me je oblikovalo. Održala me je jedna uspomena na moju baku, ambicija da uspem i na vreme isključen racionalni način razmišljanja. Samo sam sebi govorio da ne razmišljam, već da idem dalje. Konobarisao sam, prodavao balone, fizikalisao, bio maskota u marketu, prodavao čestitke na ulici – kaže ovaj momak.

Ali.rs