MOJ SIN JE U SVOM OSMJEHU KRIO STRAŠNU TAJNU: Da sam znala, možda sam mogla sve da spriječim…

Sin Karen Braun, Kreg, izvršio je samoubistvo 2013. godine, u svojoj 22. godini. On je patio od depresije, a njegova porodica nije bila svjesna toga. Njegova majka sada želi da o mentalnim bolestima počne da se uči u osnovnoj školi

– Kreg je bio dobar, osjećajan, fin i duhovit. Na svakoj fotografiji koju imam on se smeška. Ali ja sada znam da je njegov osmijeh bio maska. Kreg je, zapravo, bio do te mjere depresivan da je mislio da život nije vrijedan življenja. A mi nismo ni slutili da ima suicidne misli – priča Karen.

Kreg je 2013, na iznenađenje svih članova porodice, izvršio samoubistvo.

– Iako je djelovalo da ima sve uslove da uživa u životu – bio je popularan, talentovani pijanista i dobio je mjesto na Kembridžu – bio je depresivan. Brinuo je o svom izgledu i imao je dobar apetit i nikad nije uzeo slobodan dan na poslu. Nakon njegove smrti njegovi šefovi su mi rekli da je bio primjeran radnik: pouzdan, savjestan, sposoban – kaže ona.

Kreg je bio društven, izlazio je sa djevojkama, a njegovi roditelji i sestra predviđali su mu svijetlu budućnost.

– Sada me mnogo muči to što ga nisam istinski poznavala. Iako je naš odnos oduvijek bio pun ljubavi, krio je od mene da je posljednjih 10 godina bio ispunjen očajem. Željela sam samo da moja djeca budu zdrava i srećna, a Kreg nije bio ni jedno ni drugo. Kako mi je to promaklo? Ja sam medicinska sestra za hitne slučajeve, a nisam mogla da pomognem svom sinu. I sad moram da se suočim sa tom činjenicom. Moj muž Stjuart mi kaže, a to znam i sama, da ne bih mogla ni da mu pomognem, osim ako on to ne bi želio – priča ova majka.

Ona ne može da se otrgne od pomisli da bi mogla da mu pomogne da je znala šta ga muči, iako u njegovom oproštajnom pismu piše da je on izgubio svaku nadu.

– U pismu nam je rekao da smo mi bili najbolja porodica koju je mogao da ima i objasnio nam da je nesrećan već nekoliko godina i da je sa svakom depresivnom epizodom postajalo sve gore. Neki ljudi su mi rekli da je bio sebičan kad se ubio. Ja se ne slažem. Kreg je bio mentalno bolestan. Osjećao se kao teret, čak i ako smo svi vidno uživali u njegovom društvu – priča Karen.

U ponedeljak ujutru, u novembru 2013, Karen su zvali na posao i rekli joj da i ona i muž treba da dođu kući.

– Odmah sam znala da je u pitanju Kreg, jer mi prethodnog dana nije odgovorio na poruku. Milsila sam da je doživio nesreću. Bila sam prestravljena. Čim sam stigla kući, muž mi je rekao da je Kreg mrtav. A onda sam saznala da je sebi oduzeo život. Ne želim da kažem kako je to uradio, ne moraju to svi da znaju. Ubio se u subotu uveče svjestan da ga neće naći do ponedeljka. Na papiru koji je nađen pored njega pisalo je „Ne oživljavajte me“ – prisjeća se ova majka.

U tom pismu Kreg je priznao šta ga je mučilo nekoliko godina. Oni koji pate od ove vrste depresije smješkaju se svima i izgledju zadovoljno, a iznutra su unemirani i osjećaju se prazno.

– Meni sada ostaje samo da se nadam da će drugi naučiti lekciju iz njegove smrti. Mislim da bi mentalne bolesti trebalo da se uvedu u školski program kako bismo znali da ih prepoznamo i da pomognemo onima koji boluju od njih. Danima i danima nakon njegove smrti samo sam mogla da plačem. A onda sam shvatila da od toga nemam ništa. Da sam znala, mogla sam da spriječim sve. Sad ne mogu ništa osim da dam njegovoj smrti smisao tako što ću njegovim primjerom sprečiti druge roditelje da naprave istu grešku – kaže ova majka.